Учитељица Сања

III-2 ОШ "Бранко Радичевић"

О школи и Бранку

Основна школа „Бранко Радичевић“ је једна од највећих основних школа у Београду. Смештена је у непосредној близини реке и то је чини још привлачнијом. Зеленило блока 45, свежина реке Саве и ширина Савског кеја, пружају наставницима могућност да своју наставу унапреде и да је повремено преселе у живописни крајолик.

То је сигурно инспирисало школске раднике да посвете довољно пажње и уређењу спортских терена, њиховом означавању, осветљавању и стављању нових кошева и голова. Тиме су подстакли спортски дух и побољшање резултата на спортским такмичењима. Наша школа је свој огроман простор ставила у службу здравља лепоте, тако да се у њој одржавају аикидо, кошарка рукомет, одбојка, пливање, плес и фолклор у ваншколском времену.

Ипак наша школа негује и друге „мисаоне“ дисциплине, које бисмо метафорично назвали „трчање у ширину“.

Наставници се труде, да како у школском тако и у ваншколском животу, да допринесу знању.

Под геслом „Знање је снага и моћ“ наставници мотивишу ученике на решавање тешких задатака, подстичући у њима жељу за новим сазнањима и пажљиво негују таленте које ученици поседују. Један од највећи циљева ове школе јесте да једног дана наши ученици постану самосвесне јединке, способне да желе, способне да препознају шта хоће и да знају и умеју да то остваре.

[Not a valid template]

Историјат школе

Школа носи име песника младости и постоји више од једног века. Основана је 1885. и почела је са радом у топчидерским баракама међу воћњацима и виноградима имућних Београђана а под називом “Топчидерска школа“.

Упорношћу учитеља Бољарића 1891 године школа почиње са радом у новој згради у Пушкиновој улици бр.2 на Топчидерском брду. 1904. године у школу долази брачни пар Вукосава и Ђорђе Којић, који наредних 20 година успешно воде ову школу. Једно од четворо деце учитеља Којића постаје угледан академик, архитекта Бранислав Којић.

Школа је мењала не само зграде већ и имена док 1932/33.није добила име песника Бранка Радичевића, које носи са поносом више од 70 година. Школа је постојала на Топчидерском брду све до 1971/72. када се сели у новобеоградско насеље Блок 45 септембра 1972.

Основна школа „Бранко Радичевић“ се из зграде са Топчидерског брда сели у привремене просторије школе на Бежанији где почиње рад на новом терену. Прва два месеца није било ниједног ученика. Био је 20. новембар 1972. када су се у раним јутарњим сатима окупили наставници и прихватили прве нове ученике. Те школске 1972/73. Дан школе је прослављен на Ледини. Тада је и постављен камен темељац нове школске зграде.

17. априла 1975. године отвара се школска зграда у улици Јурија Гагарина број 195,у Блоку 45 на Новом Београду. Није се тада без разлога говорило да је ова школа највећа и најмодернија на Балкану : 69002 метара, 32 модерно опремљене учионице, Библиотека са 3172 књиге и читаоница са 138 места, травнати терени, фудбалско игралиште и трпезарија са 140 места за ручавање.

У школској 1973/74. било је 2803 ученика,а следеће 1974/75. 3036 ученика у 90 одељења.Од 3036 ученика само 11 је понављало разред,а просечна оцена успеха школе била је 4.60.

На челу школе 29 година била је Љубица Таипи и то све до школске 1983/84. године када одлази у пензију. Раздобље од 29 година рада у овој школи испуњено је резултатима, не само на васпитно образовном већ и у многим друштвено политичким акцијама.

Неуморна у трагању за решењима, увек пуна нових замисли, она је пленила својим људским квалитетима и изазвала поштовање као изврстан руководилац и педагог.

Tоком школске 2008/2009 године школа је уградила рефлекторе на спољним теренима за фудбал и кошарку. Садашњи изглед терена можете видети на следећим сликама.

Са жељом да ученицима млађих разреда обезбедимо салу за физичко васпитање и разне слободне активности, школа је у потпуности реновирала малу салу која испуњава све услове за идеалну реализацију наставе физичког васпитања.

Школа такође поседује атријуме. Један је у малој згради и служи за одвијање наставе у природи за ђаке млађих разреда. Други је у великој згради и служи за окупљање наставника у току летњих топлих дана.

Библиотека је на првом спрату, са фондом око 14 000 књига. У њој можете наћи све књиге потребне за лектиру у основној школи и нова, савремена издања популарне белетристике.

[Not a valid template]

Бранко Радичевић

BrankoRadicevicZnamentitiSrbiI19011aБио је по рођењу Брођанин и Славонац а по детињству и младости Земунац и Сремац. Отац му је био у Броду царински чиновник и ту се Бранко 18. марта 1824 родио. Године 1830 премештен је пак Тодор Радичевић из Брода у Земун. Са собом је довео и Бранка, који је тада тек шест година имао. И ту у Земуну провео је Бранко најлепше своје доба. Оно детињство у ком се не зна ни за бриге, ни за невоље, у коме се скаче и трци, живи у ветар и не мисли на свет. У том добу пошао је октобра 1830. године у основну школу, које је прота земунски Јефтимије Ивановић врло дигао и у српском духу држао, а Василије Васиљевић надаирао, У овод добу почео се Васиљевић за ”јоту” загревати, која је била највећи грех против доташњег правописа. Бранко је исао у школу не знајући да у Земун Вук Стефановић често долази, ту код Василија Васиљевића ручава,да је почео купити народне песме и 1818, издао речник српског језика. Можда му је који пут у очи упао сакати човек са црвеним фесом, коме је другу ногу штула замењивала. Бранко је у то доба био 7-8 година стар а Вуку је било око 45. Старима и конзервативним земунцима се он није допадао. Хтео је ”рушити” православије и дебело ”јер” и уводити неку јоту. Али колонија јотоваца бивала је све већа. Васа Васиљевић угледан тргвац, радио је на њеном ширењу и са земунском Кошавом осећао је неки дах новог времена и танки мирис ”јоте”. У овоме прелому провео је Бранко Радичевић у Земуну, не имајући ни појма чему се људи боре и какве се идеје у месту и народу шире. Јота је била у школи забрањена и тешко учитељу, који би се усудио да на црну таблу напише ”јоту” и ђацима каже, да та кратка реч, та велика ”запјати” значи почетак новог доба у књижевности, рекао би човек у животу српског народа. У једној сатници, коју у почетку није нико озбиљно узимао, лежала је клица велике идеје, препорођаја књижевности, такорећи светског догађаја. Српски народ почиње први пут губити памћење. Од Косова је све губио а ништа није заборављао, али је у доба Бранка у Земуну, почео заборављати стари руско-словенски језик и правопис и увиђати свој језик и књижевност – да га сви разумеју. Све се то у Земуну збивало, када је царински службеник Тодор Радичевић у земунски ”контумац” (данашњи варошки перивој пред гимназијом) прегледао робу са Балкана и одмеривао царинске таксе а у Николајевској школи његов син Алекса, касније Бранко, у скамијама слушао како учитељ предаје предмете и тражи прилику да расејане ђаке казнити може. Прут и батине биле су у то доба педагошка средства, да се боље памти.

У српским, немачким и земунским школама провео је Бранко пуних пет година (1830-1835) и научио толико да је отац његов могао помишљати да га у гимназију пошаље. Од Земуна па до Карловаца, где је било гимназије, могло се за један дан стићи колима. Могао је у Карловце долазити и Бранка надзирати, које је без матере и слабуњав био. Ружа, мати Бранкова била је 1. Априла 1833 умрла, а од овог доба био је, такорећи, сам себи оставављен. Отац у служби а мати у гробу. Пуне две и по године била је кућа Тодора Радичевића празна, док најпосле и Бранко из Земуна не оде. То је било почетком 1835. Када је први гимназијски разред подје. И од овог доба па до Јула 1841 остаде Бранко у Карловцима, проводећи ферије у Земуну. Потоње године сврши шести разред и врати се у Земун, у коме дуже истаде. На лицу му се показивало бледило и телесна слабост као да је оца у бригу бацило. По савету лечника (можда др. Ђорђа Пантелића који је у вароши физик био), реши се Тодор Радичевић да Алексу не шаље у VII разред, него да га остави да се годину дана одмара. То је било од Јуна 1841, године до октобра 1842. Зиму, пролеће и лето ове године провео је Бранко у Земуну у одмору, заузет око тога да се опорави, оснажи и за тежи рад који је предстојао спреми. Добар зрак, купање у Дунаву, снажна јела и слатка сремска грожђа као да се слабачком ђаку помогли. У томе Тодор Радичевић буде службено премештен у Темишвар и Бранко мораде са оцем. У Карловцима у осталом и није били VII и VIII разреда. Ту у Темишвару сврши Бранко седму и осму гимназију, или како се онда говорили филозофију (1843-1841). Затим оде у Беч и поче слушати права, али их не заврши. Провео је три године на правном факултету али што је више слушао, права су му се све мање допадала. Године 1847. раскрсти са правима. У том настаде онај велики народни покрет који 1848, израсте у револуцију. Школе буду позатваране и Бранко се врати куци. Дође у Карловце а затим у Земун. И у једном и у другом месту имао је пријатеља и школских другова. Нарочито га је Земун са својим величанственим положајем и близином Београда привлачио.

У Земуну је био позната и мила особа. Прошле године (1847) штампао је он у Бечу прву књигу својих песама, дотле непознатим и слатким језиком. То је био онај језик за који се Вук у Земуну борио, када је Бранко у основним школама седео, а књига је била штампана овом ”јотом” од које су се конзервативни људи ужасавали. Мађарска револуција, народни језик, јота, Вук итд. – свако је за себ било преврат и гле, сад је почео и Бранко служити се тим одвратним стварима. Куд ће то одвести? У том пуче глас да је генерал Ђура Даничић добио битку. Написао је књигу под насловом “Рат за српски језик”, којом дебело јер и Хаџи-Светић до ноге буду потучени. Нова ера наступи, народи се умирише и све пође својим старим редом. Чудна је судбина хтела, да Бранко и Вук у Земуну заједно живе не познавајући један другог, да се касније упознају и свако у свом запну да српској књижевности нов правац дају. Бранко је у Бечу био чест гост Вуков а са њиме и Ђуром Даничићем ударао темеље нове књижевности. Можда је било честих разговора и о Земуну и о свом детињском добу Бранковом и невољама Вуковим. У Земуну је сахрањена и мати Бранкова као и мати Тодора Радичевића. Зна се где су им гробови. На каменима записана су имена. Али до данас није ниста учињено, да се кости Ружине пренесу на боље место. И у земунском парку требало би се Бранка сетити. Царински чиновници живели су и становали онда у ”контумацу” малом предграђу, затвореном зидовима. Ту је сва роба са истока истоваривана и по пропису неко време стајала. У том простору провео је Бранко пет година детињства, а у Вуковом зивоту видесмо какве је погрде он о истип просторијама од Милошевих агената бас у доба Бранкова бављења у истима слушао. Вука на једном делу контумаца нагрђују пријатељи Милошеви а на другом Бранко, дечак од осам и по година заузет играњем или школским књигама. Али је Бранко напустио и једни и друго и дошао до ”парламентарије”, намамљен виком и лармом, да види, како овог хромог човека са фесом на глави свакојакоим именима непознати људи називају. То би се могло назвати. Вук и Бранко у земунском контумацу 1832. године.

Песме Бранка Радичевића

 

нема коментара

Морате бити пријављени да би оставили коментар.